ЛИТУРГИЈСКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА

            У име Оца и Сина и Светога Духа.

           Сматрали смо неопходним да се огласимо после најновије изречених ставова митрополита Амфилохија о поретку служења Свете Литургије. Митрополит је у својој беседи 12. августа 2008. године, изговореној у капели Светог Симеона Мироточивог у двору Српске Патријаршије, између осталог рекао:

„Затворене двери и читање молитава тајно не одвајају ли лаике од суштинског разумевања садржаја Свете Литургије? Ако се раздире завеса у јеврејском храму у тренутку Христове Крсне смрти, ко смо ми да је поново навлачимо, враћајући се обоготворењем затварања двери старозавјетном законичарству - беседио је Владика црногорско-приморски.

- А кад служашчи изговори: Са страхом Божијим и вером приступите! - ко смо ми да ускратимо православним хришћанима, припремљеним за Свето Причешће, да приђу Чаши? Ко сам ја да ускратим Господа ономе који пости сваку среду и петак и сва четири годишња поста, који живи у духу покајања и хришћанским животом - рекао је у својој беседи Архиепископ цетињски Амфилохије.

После Свете Литургије за трпезом љубави Архиепископ Амфилохије је наставио беседу цитирајући пример из предходне деценије Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла који је смиреношћу својом служио Свету Литургију у сали која има столице и бину без олтарске преграде  са антимисом“.

После мајског заседања Светог архијерејског сабора ово је прво оглашавање неког српског архијереја, којим се, најблаже речено, игнорише и обезвређује одлука Сабора о поретку Свете Литургије у СПЦ.  У саопштењу Сабора речено је: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предања и живог сведочења Цркве у савременом свету, Сабор је потврдио свој став у погледу служења свете Литургије и других богослужења у духу вековног литургијског предања наше Цркве.

У оваквом поступку митрополита Амфилохија пројављује се суштински узрок нејединства и раздора, у некада јединственом телу СПЦ, а то је: непослушност Сабору појединих архијереја српске Цркве. Узрок овако тешком стању у СПЦ (стање које слободно можемо окарактерисати као неозваничени раскол) јесте рушење основног принципа на коме Црква Христова почива, принципа саборности.

У почетку је све било (од стране сабору непослушних епископа)  веома вешто прикривено; као узрок раздору и несугласицама клира и верног народа навођено је инсистирање верника на  неким  „небитним“ (тако говоре непослушни клирици) променама у поретку Свете Литургије, које су неки епископи извршили у својим епархијама.

Просветљен и руковођен искључиво Благодаћу Божијом, верни народ је, подносећи велике жртве и страдања (попут Господа свога трпи и батине од слугу првосвештеничких), извео ствари на чистац вршећи притисак на Свети архијерејски сабор да на дневни ред стави и питање литургијских промена. Сабор је три пута доносио одлуку о поретку служења Свете Литургије тако да је, после додатних појашњавања и прецирања смисла једне те исте одлуке, ово понашање Сабора постало трагикомично. Међутим, ни једну од донесених одлука  Сабора о начину служења Свете Литургије неколико епископа СПЦ није спровело у својим епархијама. И управо се у овој њиховој бахатости, и игноранисању Светог арх. Сабора,  пројављује и победа ревнитеља за једнообразност поретка Свете Литургија и јединомислије у СПЦ-и. Победа је у томе што су ствари изведене на чистац, тако да се јасно види који су истински узроци нејединству, немиру и раздору у СПЦ-и; истински узроци су: непослушност Светом архијерејском сабору неколицине епископа, и јерес коју неки епископи уводе и шире у нашој Цркви. У основи оба ова узрока јесте гордост. Ови непослушни архијереји јесу изазивачи новог раскола у СПЦ. И први расколник на небу покренут је био на тај чин гордошћу, која се пројавила кроз његову непослуштност Господу Саваоту. Гордост и јесте извориште свих раскола.

Крајеугаони камен Цркве - неуништиве Божије грађевине  јесте Господ Исус Христос, а руководитељ њен Дух Свети, па је сасвим очигледно да се ствари ка коначном расплету крећу полако, али сигурно. Дакле, сада сваки ревносни верник наше Цркве може увидети да узрок немирима, раздору и подељености у нашој Цркви нису литургијске промене, већ непослушност појединих епископа Светом архијерејском сабору; литургијске промене су секундарне у односу према примарном узроку из кога произилазе. У питању је бунт непослушних - побуна против Богом установљене хијерархије у Цркви. Ко је барјактар и лучоноша ове побуне потпуно је јасно.

Саборни ум вернога народа препознао је и јерес у Цркви, и расколничке намере неких епископа, и против тога одлучно устао. Све активности вернога народа усмерене су на очување чистоте вере и богоустановљеног поретка у Цркви, потчињавање нижих чинова вишим чиновима, јер се једино тако може очувати јединство СПЦ.

Митриполит је у својој беседи навео само две промене на Светој Литургији, и нагласио их као оправдане. Из тог разлога доносимо списак литургијских новотарија у епархији браничевској, списак који садржи 26 промена непосредно везаних за поредак Свете Литургије. Овај списак нашироко је познат, јер је на неким интернет сајтовима својевремено објављиван. Није нам познато да се било ко огласио да оспори макар нешто из овог списка као нетачно. Овај списак литургијских новотарија епископа Игњатија до у танчине је тачан и веродостојан;  сачињен је беспрекорно тачно и у случају потребе могло би се доказати да је у потпуности истинит.

Овом приликом се нећемо освртати на јереси епископа Игњатија, пошто је против њега на Сабору поднета тужба због јеретичких учења која уводи и шири у СПЦ. И ова ће ствар у своје време изаћи на чистац (у то смо непоколебиво уверени) и зато ћемо смирено чекати.

Списак литургијских новотарија епископа Игњатија сада допуњујемо нечим што на Светој Литургији ради епископ Игњатије, нечим што се не може назвати новотаријом, већ отвореном хулом. Молимо вас, обратите пажњу:

Епископ Игњатије, и њему послушно свештенство, после освећивања Часних дарова на Светој Литургији, у случају недостатка Светог Причешћа, у свети Путир доливају вино! Зашто ово чине? Као одговор на ово питање навешћемо речи оца Симеона, игумана манастира Рукумија. Ево шта каже отац Симеон:

„Зашто после освећивања Дарова доливају вино у путир? - Зато што свештеник не може да предвиди колико ће свештеника, који нису служили, да окачи епитрахиље и да се причесте; они употребе свето Причешће, а народу сипају после „Ројал“. Зар тиме да се причестиш? Атанасије томе учи - да је то Причешће. Али то није истина! Ми имамо књигу Учитељноје известије на крају Служебника из 1962. године, у коме се каже: ко причешћује честицама народ, честицама извађеним за живе и упокојене, ко долива вино у путир па причешћује народ, он смртно греши.“

Уколико митрополит Амфилохије и његови истомишљеници после читања овог списка литургијских новотарија владике Игњатија и даље буду тврдили да је, упркос свим овим променама, суштина Свете Литургије остала неповређена, онда је то потпуни суноврат у бездан непослушних у СПЦ-и; у том случају бићемо сигурни да је ово Господом проречено време одвајања кукоља од пшенице:

„Оставите нека расте обоје заједно до жетеве; а у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју“ (Мт.13,30).

Још само желимо да нагласимо да није немогуће да се непослушни Сабору архијереји (који, иначе, траже беспоговорну послушност себи), одлуче да предузму мере кажњавања оних клирика и верника који нису њима послушни. Такво њихово чињење може се очекивати, с обзиром на чињеницу да се губљењем чисте Вере губи и чист разум, из кога, једино, може произаћи здраво расуђивање. У том случају сви ревнитељи Вере светоотачке сматраће њихов суд ништавним! јер ће њихов суд заиста бити ништаван. То из следећег разлога:

„...Црквено јерерхијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, кад она дјелује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве православне, - дочим на против, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права“. (Правила Православне Цркве с тумачењима еп. Никодима Милаша, Нови Сад, 1895., стр.284)

 +++

ЛИТУРГИЈСКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
(поредак Свете Литургије епископа Игњатија и њему послушних свештеника) 

1. Не узимају време – не читају молитве:

                 - Царе небесни,
                              - Трисвето,
                              - Оче наш,
             - затим молитве: ''Господе пружи руку своју..., Ући ћу у  дом твој... ''(наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).

2.  Литургију служе са непрекидно отвореним  дверима.

3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ''За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо'', говоре: ''За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо''. 

4.  Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.

5.  Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...''

6. При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.

7.  У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''.

8.  При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада.

9.  Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно. 

10. При изговарању речи: ''Узмите,  једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно.

11.  Изговарају наглас молитву: ''Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...'', која се по правилу говори тихо.              

12. Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.

13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...''

14. Читају наглас молитву Епиклезе: ''Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...'' а треба тихо.

15.  После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ''Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...'' и '' Још Ти приносимо ову разумну службу...''

16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: '' Помени, Господе, град овај...''

17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.

18.  Избацили су молитву: ''Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...'', која се чита тихо и долази испред ''Светиње светима''.

19. Приликом служења више свештеника  не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале. 

20.  Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.

21.  Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...''

22.  Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.

23.  Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.

24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова'' ( као латини ).

25.  После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју  на крају служебника.

26.  Не читају: ''Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе...'', трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована  Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ''Непостидна  Заштитнице хришћана...''Господи помилуј 12 пута, ''Часнију од херувима...'': Слава, И сада, и мали отпуст.

+++ 

НОВОТАРИЈЕ У ПОРЕТКУ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ НА КОЈОЈ СЕ ВРШИ СВЕТА ТАЈНА

КРШТЕЊА ИЛИ ВЕНЧАЊА
       

1.  Свету Литургију  епископ или свештеници почињу са: ''Благословено царство...'', не у олтару како је прописано, већ у лађи цркве над столом за ту прилику постављеном.

2.  Из Свете Литургије избацују у потпуности следеће делове: први антифон, молитву првог антифона, прву малу јектенију, други антифон, молитву другог антифона, другу малу јектенију, блаженства, молитву трећег антифона.

 +++

ЈОШ НЕКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
 

1.  Свештенике и ђаконе рукополаже без претходно извршене исповести и  положене заклетве.

2. Вернике причешћује без претходно извршене припреме: постом, молитвом, покајањем  (које се пројављује кроз опраштање свима који су нас на било који начин увредили - што представља у ствари чин помирења са Господом), исповешћу и молитвеним  правилом пред Свето причешће.

3.  Даје благослов за венчања у току поста.

4. Разрешава да се на црквеним славама и сахранама једе месо у току Сиропусне седмице.

5.  Резање славског колача обавља пре почетка Свете Литургије противно досадашњој пракси, а приликом самог резања не изговарају ( епископ и свештеници који га следе у новотаријама ) прописану формулу: ''Господе Исусе Христе Боже наш благослови хлеб и вино...'', три пута, већ само говоре: ''У славу и част ''.

6.  Уочено је, такође, да епископ Игњатије и свештеници који га следе у новотаријама , после обављене Свете тајне крштења перу руке над освештаном водом употребљеном у овој светој тајни.

7.  На црквеним славама не обављају, у требнику прописану, литију око храма.
 

НАПОМЕНА:

Поред горе побројаних новотарија и противканонских поступања, епископ Игњатије шири и многа лажна учења, као што су рецимо: лажна учења о томе да је душа смртна и да Царство божије не постоји, да су светитељи Христови бајка, хули на Свете Мошти а и самом Господу Христу се смели да условљава постојање нашим веровањем у њега. Епископ Игњатије, изнад свега, бахато одбацује и не поштује одлуке Светог архијерејског сабора и у својој епархији служи противно типику ширећи противканонско учење да ''Сабор није изнад епископа''.

Ширећи ова лажна учења епископ Игњатије саблазни верна чеда Христова, а оне млаке и слабе у вери вуче у погибељ вечну. Прихватање лажног учења је убиство душе вели Свети Василије Велики. Колико је душа саблажњена оваквим лажним учењима Игњатија Мидића, а колико затрована у то нећемо улазити, али ако ми себе називамо православнима, на овакве отворене хуле не смемо више ћутати. У питању је наше спасење и спасење наше деце, према коме никако не смемо остати равнодушни.

 +++

ПРОТИВ ЛАЖНОГ УЧЕЊА ДА ''САБОР НИЈЕ ИЗНАД ЕПИСКОПА'' 

37. АПОСТОЛСКО ПРАВИЛО
(са тумачењем еп. Никодима Милаша)
 

        Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове, који се истакну: први пут четврте недјеље педесетнице, а други пут дванаестог дана мјесеца хиперверетеја.
(Ап. 34; I. вас. 5;  II. вас. 2;   IV. вас. 19; трул. 8;  VII. вас. 6; антиох. 20; лаод. 40; карт. 18, 73).

         - Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје, чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и у опће, чим се тиче некога посла, који изилази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила), зависан је дакле од сабора епископа. Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Ово је основно учење православне цркве, које се оснива на божанскоме праву. Основатељ цркве  у свима Својим установама освртао се увијек на слабост људске природе и издавао је такве заповиједи у погледу цркве, које би с погледом на ту слабост могуће било испунити. У природи је човјековој да заједничким дјеловање многих лакше води к жељеној цијели. Заједничким дјеловањем  боље се види сушност дотичне ствари, поузданија се одлука доноси, учвршћује се воља појединаца, откривају се лакше погрјешке и лакше се постизава  установљена цијељ цркве; у исто вријеме  оваквим се дјеловањем уздржава хришћанска смереност  и свијест о личноме  несавршенству. К овоме је Христос додао још једну нову заповијед, заповијед о узајамној љубави, која све сједињује у једноме духу и мисли, која све оживљује и снажи. Достигнути ово може се само у братској заједници и договору на сабору; јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства не ће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква. Примјер Христа Спаситеља и Његових апостола до очигледности нам потврђује ово. Христос обећава вијернима Својим да гдје су два или три сабрани у име Његово, ту ће Он Међу њима бити (Мат. 18, 18-20). Апостоли су вијерно слиједили ријечима Учитеља свога. Премда су они сви богато испуњени били Духа светога, и дакле могли су и сами изравнавати разне спорове, који су се у цркви појављивали, ипак они то нијесу радили, него при сваком важнијем питању састајали су се и саборно су ријешавали истакнуто питање; а тијем су хтјели показати примјер својим пријемницима, како они имају у томе да поступају (Дјел. ап. 6,2; 15, 1-32; 20, 17-38; 21, 18-25). Примјер апостола послужио је за правац апостолским пријемницима у њиховоме раду, и никакав важни посао није се обављао друкчије, него само саборно. Многобројни сабори у прва времена цркве поводом питања: о дану светковања ускрса, о монтанистима, о ваљаности крштења, које један јеретик обави, и других сличних питања, свједоче нам најасније о овоме.1 Да се законом утврди наредба божанскога права о ријешавању сваког важнијег посла црквеног на сабору и да то сталном нормом у цркви постане, издано је било ово ап. правило, које наређује, да у свакој обласној цркви (ап. 34) имају се сваке године састајати сабори дотичних епископа исте области, и то, приви пут четврте недјеље послије ускрса, а други пут дванаестог дана мјесеца октобра, 2  на којим се саборима имају претресати послови вјере на првоме мјесту, а за тијем послови судбени, и у опће сви црквени послови, који се тичу или имају важности и значаја за сву црквену област. Ова наредба ап. правила о епископским саборима у свакој појединој црквеној области опетована је била на многим саборима слиједећих вијекова, као што ћемо ово видјети у излагању паралелних правила овоме правилу.

_________________________

         ¹ Испореди Hefele, Conciliengeschichte. I, 83 fg., 86 fg., 117 fg.

        ² Mjесец хиперверетеј одговара тачно нашем октобру, и тако су звали октобар Сиромакедонци и они из Азије. Beveregii in h. can., pag. 27-28.

      ИЗВОР: Правила православне Цркве с тумачењима, епископ далматински Никодим Милаш, ''Истина'', Београд-Шибеник, јануар 2004.

         Светосавска духовна мисија